Где су СВИ?

Били једном давно Тихи и Прле, односно, Сани и Отпи,

међутим, неки људи су пропустили да гледају епизоде где се они уљудно опходе ка женама, већ само оне где потежу оружје, па пре него смо сви научили да кажемо Сијалица, призори из филма Лептирица су оживели у нашој свакодневници.

 

Многи  стари и млади су временом постајали монструми ка ближњима, не само ка женама...нарочито они  што воле да отпијају, док већина нас је превише била сањива.

Успут и оне брадоње су оживели и повећали степен застоја саобраћаја у међуљудским релацијама,

која је свој врхунац у иностранству доживела рушењем кула близнакиња, који су симболизовали миронодопски аспект човечанства.

Потом су се појавиле жене ескперти за тематику вагиналне манипулације, што је довело до тога да људи све мање посежу за силом,  што је темпорарно решење, а које отвара питање и о пенисалној манипулацији које је табу тема... нема насиља, оружја, у свакодневници, а има очекиваног редириговања нуево млачења и завлачења.

Све се своди на то да маштарије наших старих о каубојским филмовима и амбициозних жена данашњице о урушавању прљавих жанрова, иде ка томе да се међ` млађим живописним људима, појави какав мушко женски ок корал обрачун, који у својој индивизији доводи до стварног очитавања лекција између једног човека и жене, који су усамљени на истом путу или странпутици, зависи како ко гледа.

Архитип сцена, где тежња да се буде у кадру у пуној личној опреми, премашује оне где се пуца на све стране, само што могућност фаталног исхода је сведена на минимум, док фаталне привлачности има у изобиљу што отвара нове перспективе у учмалом животу данашњице који је већма окренут ка прошлости.

Сасвим је очекивано да у скорје доба дође, у многим областима стваралаштва, до двобоја жена које су изградиле свој егоцентрични баланс самоуверености, еманципације,ксенофобичног стремљења ка остварењу себе... док некоме као ја остаје да игра запажену ролу само у тренуцима док оне набацују шминку.

 

Поента написаног је да...не знам... пишем да заборавим.

 

Неко воли три шешира

док мени три оловке не дају мира

средња ми срце дира

само што не почне да свира

три оловке сиве нису ништа криве

што орачи не ору њиве

што се вештице  себи диве 

а вешци не воле живе

кад све реке протеку

и зли дуси испеку

а везе ђавоље пресеку

ја себи наћи ћу оловку неку.

 

Ова песма је посвећена украденим, несталим, отетим ...СИВ...или популарно названим СВИ. Као и онима које би евентуално могле да надмаше њих једног дана у мојим очима по лепоти, а недоступне су ми због оних које су сумњивог морала.

 

 

Како дане између викенда проводим у свом стану,осмишљавајући своје уметничке пројекте, данас сам  се прошетао око своје зграде, да животну једноличност прекинем променом простора и кад му време није. Инспирација за животна дела можда пре тако дође, ко зна.

Поред писања, бавио сам се сликарством, вајарством, свирам неколико инструмената, код мене се увек сучељавало трбухозборство и пантомима као врхунац експресионистичког стварлаштва.

Фотографија и филмови су ми више као хоби, али сам имао и професионалних понуда са те стране, краткометражни филмови су гро мог стваралачког опуса, обзиром да је за  дугометражне потребно поред материјалних средстава, и дугоживотна сапутница/е, где ја нисам имао, како знате, много среће. Мој певачки статус сам држао замрзнут,мада су ми стизале по које фестивалске понуде, кич, мафија и шунд су ту држали главну реч ионако. Све у свему, не осврћем се много на некад.

За било какву финансијску добит, потребно је имати утицаја међу теософима који држе Београд под своје, па се ја ослањам на оно ради шта волиш и нек ти то буде сав закон...паре и власт ионако слогу кваре. Логос фали одавно свима. А обзиром да се још водим као студент, не морам да одговарам никоме за свакодневну друштвену непродуктивност.

 

 Толико о мојем материјалном бићу, да и то оставим ад акта, још да напоменем да је присуство компјутера створило велики број могућности да стварам нешто и ту иако самоук и винем себе у васиону,али.....

 

 

 

Овог викенда сам имао прилике да проведем ноћи ван свог стана, те је блоговање дало предност одмарању. Ја нисам тип који волим да банчим, што би се рекло, али то је изгледа једини начин да могу да остварим икакав и вербални и телесни контакт са припадницама лепшег пола.

Други разлог је да своју вишегодишњу адикцију од ТВ, аудио визуелних уређаја, на челу са www, одстраним уз помоћ соц реализма. А како мени, као и свима, новчаник диктира ноћне излете, није било спектакуларности.

 

Петак вече,сам тражећи место за добар провод, на крају завршио на Плејбој журци, додуше кад су се већ распакивали, не верујем да на таква места може се уђе за џ, ако нисте, попут мене, рођени под срећним детелинама.

 

Док сам синоћ, после, може се рећи, пословне посете Хали Пионир, да честитам КК Партизану улазак у 4. финале евролиге, продужио до ноћних клубова који су били рекламирани у Singidunum Weekly.

У питању су Батлер, где је свој наступ имала енигматична Маја Узелац и Француска собарица,  музика која се вртела је којекакав техно, транс, рејв, не бих знао, ди џејисање није мој фах.

Док се моји покушаји да смувам по коју рибицу, од којих знам већ неке из виђења од прошле године, су се сводили на то, да су или малолетне или ту са друштвом, те не хају за мене.

Такође, ни сама Маја није показивала знаке да јој нови људи требају више од оних с ким је била заузета, остаје ми да се надам да ће ме позвати на број телефона који сам јој дао, да нашу необичну везу  преко интернета остваримо и у збиљи.

Ја признајем да имам високо мишљење о себи кад су жене у питању, односно сам фрапиран кад ме не третирају као какво божанство или епског јунака.

 

 

Све ово што пишем је пропраћено са питањем с почетка блога...на које, у маси људи синоћ, није добијен одговор,мада нисам ни очекивао да нељуди буду људи, преко ноћи.

Трострука крађа лепотица, Светлане буктиње, Весне постојане, и Ирене звијезде у првих 10 година мог живота, још није надокнађена...док симболи оних који су то чинили, људи од сатанистичког троугла "имао па немао", се још могу видети по читавом велеграду, као знак да су они још ту и да њихов менгелеовски пир, из тајних теософских друштава још траје.

 

Наравно, они ће рећи да су људи који су измислили грбове, вечитих ривала, нпр. су црно бели насликали по принципу уметниковских подсвести "треба му пич.." а црвено бели, треба му кур.." и на тај начин да ублаже оно што се стварно крије иза њиховог деловања, а то је организована крађа основних животних потрепштина, што је неке људе коштало пола живота.

Ако мислите да ово што ја пишем су само жалопојке једног интернет пискарала, размислите о Косову и Метохији, па о свим људима и стварима и догађајима које су били важан део вашег јединог живота, а онда напрасно нестале без трага, само зато што нисте били један од њих.

 

 

 

 

 

 

 

 

Стигосмо пријатељи, браћо, кумови, и понека другарица, до топ 8 Евролиге! Све звери домаће и стране, нису могли ништа вољеном нам Партизану, да се одржи у ултимативном врху Eвропе већ 3 године за редом...чак и навијачи, популарни Гробари, су имали прилике као поклон за оданост обаве и шопинг туру по каталонији, те је синоћни резултат био у другом плану. Ако се црно-бели домогну и Париза, биће то фешта.

Имао сам прилике да одгледам четири остварења филсмке кинематографије награђена Оскаром, и то једва и не баш сваки у целовитости, у питању су филмови The Hurt Locker, The Blind Side, Crazy Heart и Avatar, који сам нешто раније имао прилике да одгледам.

Добитиници Оскара за главну мушку и женску улогу, као да поручују  у својим филмовима,

"ја сам главни даса/дама овде, шта је било ? женске/мушки поклоните ми се"  а филм који је добио главну награду, једноставно поручује "ми смо амери најјачи смо најјачи... а и експлозивни смо"

 

Некако не верујем да је Холивуд спао на тако нешто, све се мислим каква скривена камера је у питању са гледалиштем, ипак онда филм Аватар, поред ових делује као да једини има душу,иако је прекомерно пропагиран, и није ми се дојмио.

Није више каква компјутеризована авантура, већ прича о двоје чудноватих особа у иреалном свету, као каква парадигма о уметницима данашњице, оба пола, који не успевају да нађу своје место под сунцем услед, може се рећи, неотесаних људи у јагми за новцем и бљештавилом потпомогнути све ратоборнијим администрацијама у центрима моћи.

 

Током претходне вечери сам имао прилику да посетим предавање о Астечком календару у Етнографском музеју, пре тога сам прозујао и Београдским сајмом аутомобила, о томе има пуно написаног и фотодокументованог те ћу ја да своје утиске о Астецима изнесем.

Било је мноштво слајдова, млада дама која је ту тему презентовала је до у танчина појашњавала како је текао развој календара и могло би се рећи астечки менталитет и тековине.

То је за мене било нешто ново, за публику од 100њак људи вероватно ће имати и стручног значаја, за мене је то упознавање са материјом која ће да ме више окрене ка културолошким аспектима читавог човечанства...а надам се да ћу једног дана имати прилике да посетим музеје и археолошка налазишта и насеобинегде су живели Астеци, наравно и Инке и Маје могу бити укључене у ту туру. Иначе преко плаката сам обавештен о  том предавању, поред мора клабинг и концертних, па и спортских дешавања, овако нешто је освежење. Скоро сам присуствовао и делу слајд пројекције из путописа по Кини, само то се није наплаћивало.

 

На овом сајту можете да сазнате више о свему

http://www.nova-akropola.rs/

 

       

Ево неколико  сличица, са мобилног.

Астеци су имали живописно постојање, па и њихови календари су занимљиви за гледање, ако не и схватање.

 

 

На данашњи 9.3. пре 19 година је престало да куца једно младо срце, од метка оних без срца, а и уз одговорност оних са старим срцем. О том догађају је доста речено. Сам Б.М. вероватно не би волео да се његово име провлачи као каквог страдалника. Они који су га знали било од Партизанових навијача, или из породичног живота, ће о њему рећи или су рекли све шта треба.

Ја ћу само да додам мој став, да политичка ситуација у држави не сме никако да  злонамерно и тендециозно прекорачује прагове живота људи у урбаним срединама и савременој цивилизацији, пре свега оних младих који требају тек да закораче у прави живот, без било какве благовремене јавне дебате или информисања грађана о свему чему дотични политичари и партије и њихови пулени располажу као своје материјало или ментално наоружање, то исто важи и за интернет подручје.

Сви политички преврати и узурпирања људи протеклих деценија су се одвијали попут каквог филма, штетног и по очи и уши, где се данас све може свести под плашт профитерства сналажљивих и беде несналажљивих.

Увек, свако, би требао да се запита, да ли они који су тренутно закон, и они који претендују да то буду, живе  са уверењем да је љубав закон или нешто од оних седам смртних грехова, а да не причам овећ устаљеној шеми у духовно необновљеном народу са балканских простора, да ко не прекрши десет Божјих заповести боље да га није. Ово ће бити вероватно и једини блог на којем ћу изнети моје политичке ставове.

 

 

 

 

 

 

 

 

Са синоћне доделе Оскара, неколико слика, односно хаљине које су ми се допале, поред глумица... гледајући слике са сајта oscar.com

 

О филмовима, добитницима оскара, касније, кад одгледам неки од њих пажљиво.

 

 

 

 

 

 

  Примећујем да овде многи пишу и песме, те ћу ја саставити вечерас једну, мотивисан овом сликом са заглавља...

...од школе до куће увек се нешто шапуће шапуће...

 Неколико деценија касније да пробам, да у стихове склопим своја.

 

 

 

 

 За Ирену

 

И кад сунце небом греје

Раним јутром и снег кад веје

Ево  мене да се смејем

Несебичну песму ја да сејем

Ако  она то све чује

Росним  лишћем мени да путује

А кад стигне, нека киша лије

Да радосне сузе са лица крије

И  име њено у узвик обликује

Ћао свима, више тешко ми није

 

 

 

 

 

 

Питање само по себи нема никакав мистериозни призвук, чак шта више већину живота доживљавам, као неко ко је увек тамо где треба, а сви нису. Тако нешто се пренело и на интернет већ дуже времена. Случајно или не, у најранијем детињству сам познавао и симпатисао 3 девојчице чија имена почињу на та 3 слова...наравно, било је још њих, само ове су обележиле места  где сам ја живео или проводио време. У питању су једна Светлана, Весна и Ирена. Нови Београд, Јадранско приморје и Вождовац. О егзактним локацијама ћу можда касније. Ирену сам волео највише од свих, некоме је то можда и сметало те су је и одвели од мене, као и прве две, били смо растављени без икаквог објашњења. У стилу, имао па немао и то све до своје 10е године.  Касније сам посматрао девојке и своје вршњакиње и старије жене,углавном, као секс обејкте...а дотичне сам потиснуо из сећања.  Искористио бих ову прилику да им честитам 8. март. ма где год биле и шта радиле, неколико минута уочи 8. марта, као мој знак пажње њима.

 

 

Наслов блога поставља питање од кога бих очекивао одговор што пре. Мада, није као да сам у пролазу овде, већ можда останем дуже да на овим домаћим доменима  овековечим нешто своје.  Промена имена и изгледа блога је сасвим могућа.

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.