Где су СВИ?

Били једном давно Тихи и Прле, односно, Сани и Отпи,

међутим, неки људи су пропустили да гледају епизоде где се они уљудно опходе ка женама, већ само оне где потежу оружје, па пре него смо сви научили да кажемо Сијалица, призори из филма Лептирица су оживели у нашој свакодневници.

Многи  стари и млади су временом постајали монструми ка ближњима, не само ка женама...нарочито они  што воле да отпијају, док већина нас је превише била сањива.

Успут и оне брадоње су оживели и повећали степен застоја саобраћаја у међуљудским релацијама,

која је свој врхунац у иностранству доживела рушењем кула близнакиња, који су симболизовали миронодопски аспект човечанства.

Потом су се појавиле жене ескперти за тематику вагиналне манипулације, што је довело до тога да људи све мање посежу за силом,  што је темпорарно решење, а које отвара питање и о пенисалној манипулацији које је табу тема... нема насиља, оружја, у свакодневници, а има очекиваног редириговања нуево млачења и завлачења.

Све се своди на то да маштарије наших старих о каубојским филмовима и амбициозних жена данашњице о урушавању прљавих жанрова, иде ка томе да се међ` млађим живописним људима, појави какав мушко женски ок корал обрачун, који у својој индивизији доводи до стварног очитавања лекција између једног човека и жене, који су усамљени на истом путу или странпутици, зависи како ко гледа.

Архитип сцена, где тежња да се буде у кадру у пуној личној опреми, премашује оне где се пуца на све стране, само што могућност фаталног исхода је сведена на минимум, док фаталне привлачности има у изобиљу што отвара нове перспективе у учмалом животу данашњице који је већма окренут ка прошлости.

Сасвим је очекивано да у скорје доба дође, у многим областима стваралаштва, до двобоја жена које су изградиле свој егоцентрични баланс самоуверености, еманципације,ксенофобичног стремљења ка остварењу себе... док некоме као ја остаје да игра запажену ролу само у тренуцима док оне набацују шминку.